Textual description of firstImageUrl

Коста Абрашевић | ОДЈЕК




Кроз гору коњиц хита, лице му сетно, бледо,
               Мори га туга, мори га вај.
„Зар нигде да ме прођу жића ми горки дани,
              Ил' у гробу, можда, тек је јаду крај?“
А одјек гором јечи:
              „У гробу тек је крај!...“
Затрепта бујно лишће… за облак месец скри се…
               Славујев јекну глас…
„О, небо, где ћу наћи станка и покој души?
               Да није у гробу спас?“
А одјек гором јечи:
               „У гробу само је спас!...“
Топота помног коња кроз лисну густу гору
               Потмули бруји јек.
„О, куда сада гредем, да л' на крај света мору,
               Ил' тамном гробу већ!“
А одјек гором јечи:
               „Ка тамном гробу већ!...“
Сенку за сенком јела промиче помни коњиц.
               Тек сова изви глас.
„О, збогом, свете мрски, – о, збогом жићу горки,
               У гробу тек је спас!“
А одјек гором јечи:
               „У гробу тек је спас!...“

Шабац, 1894.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана