Мори га туга, мори га вај.
„Зар нигде да ме прођу жића ми горки дани,
Ил' у гробу, можда, тек је јаду крај?“
А одјек гором јечи:
„У гробу тек је крај!...“
Затрепта бујно лишће… за облак месец скри се…
Славујев јекну глас…
„О, небо, где ћу наћи станка и покој души?
Да није у гробу спас?“
А одјек гором јечи:
„У гробу само је спас!...“
Топота помног коња кроз лисну густу гору
Потмули бруји јек.
„О, куда сада гредем, да л' на крај света мору,
Ил' тамном гробу већ!“
А одјек гором јечи:
„Ка тамном гробу већ!...“
Сенку за сенком јела промиче помни коњиц.
Тек сова изви глас.
„О, збогом, свете мрски, – о, збогом жићу горки,
У гробу тек је спас!“
А одјек гором јечи:
„У гробу тек је спас!...“
Шабац, 1894.
