Јавиш се када то не желим,
позајмиш лице суровој нежности априла,
да знам да си била, оставиш мартовску студен,
стари мај ми угураш у осмех…
Усред априлског ветра
вратиш ми
никада непрежаљену летњу румен,
над груменом тебе
комешају се
моје пролећем обнажене вране
и ја, опечен старим мразом,
дајем милостињу двоструко крив.
И опет говорим:
Окачићу о тек напупелу грану
све наше дане и наставити да ходам
срамотно жив.
