Срели смо се на мосту.
И мало
ходали заједно,
спотицали,
јер ти, ситна,
носила си штикле
и на леду,
а ја
поваздан
бленуо горе.
И таман стигосмо
до пола, као цели,
оклизнула си се,
посрнула, пала
преко ограде.
Плакале су
ми немоћне руке.
По води расута
лескала си као злато
а ја се сетих да си
као мала воду звала „љо”.
Покупио сам твоје
мошти у марамицу и
ставио у унутрашњи
џеп. Спасао
што се спасти може.
Наставио сам да
ходам,
носим
у три смене...
Чувам...
Откупићеш ме,
спасити,
на задњој ћуприји.
