и остали сте сасвим сами.
Нисте ни знали како тишина воли непознате да
рани из невидљиве пушке
и дуго сте узалуд напрезали очи
да протумачите архитектуру птица које су летеле.
Предуго сте узалуд били свијени према земљи
као поломљен лук:
хтели сте наивно да ухватите баш ону кап
времена
кад се недирнута травка попела у вис за нови
милиметар.
Пошли сте у предвечерје:
нисте ни знали
да вас рамена боле од невидљивих кровова
да су вам руке тешке од не сасвим природних
љубави.
Помислили сте да вам се у слуху нешто догађа
а заборавили сте да сте за собом повукли зидове
једне јако навикле улице.
Пошли сте у предвечерје:
ишли сте полако
и тек сте одједанпут схватили да то није ваш
корак иако су ноге сасвим ваше.
Ишли сте полако:
само сад још лаганије
скоро као да не идете.
Стали сте
а учинило вам се као да и даље идете кораком
који није ваш корак.
Пошли сте изван града у предвечерје да умирите очи
и сада лежите у трави
иако знате да сте хтели само да седнете.
Поред вашег уха
једна травка је прилично шумно порасла за
милиметар
– ви ништа нисте чули.
У ваздуху су две птице обележиле крилима
скромну уметност
– ви ништа нисте видели.
Пошли сте у предвечерје
и сада из траве кришом отварате очи
и чини вам се да вас још увек неко нишани из
невидљиве пушке.
