Прозорима тресли и шибали стакла,
Кад је несаница мучила ми душу,
Одједном се стара завеса помакла,
И док сам, ужаснут, привиђење чек`о
Кроз прозор је лице завирило неко,
Младо, као доба прошло и далеко;
Тад завеса паде...
Ко то беше, не знам. - Ко би тајну знао,
И што ноћ се кашто с нама шали тако; -
Ил` ничег не беше; можда; али ја сам
После дуго, дуго, не знам зашто плак`о...
Ветар је тад звижд`о у близини јаче,
Као да се смеје човеку што плаче...
... Човеку што плаче...
