чије те стопе свуд прате?
Зрела се жита у пољу злате
и даси горњега слоја.
За неки други мењала би век,
за друго јутро, други дан,
за огртач друкчије ткан.
Радије отров – но лек.
Душо моја, у пољу, сама,
тражећи место где је дубља тама,
тумараш као пламен бледи.
Чили и плод на нестварној грани,
у једну тачку сливају се дани
и дах се на усни већ леди.
