Textual description of firstImageUrl

Слободан Ракитић | ЧИЈА СИ СЕНКА, ДУШО МОЈА


Чија си сенка, душо моја,
чије те стопе свуд прате?
Зрела се жита у пољу злате
и даси горњега слоја.

За неки други мењала би век,
за друго јутро, други дан,
за огртач друкчије ткан.
Радије отров – но лек.

Душо моја, у пољу, сама,
тражећи место где је дубља тама,
тумараш као пламен бледи.

Чили и плод на нестварној грани,
у једну тачку сливају се дани
и дах се на усни већ леди.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des