у преображеним врховима,
ал радост то није,
ал жудња, зацело, није.
Чији то занос, скривени
у годовима не мирује,
чија се то патња
изнутра јавља?
Птице небеске, под куполом,
преобраћају се ко душе кад се
около уштапа свију,
около Бога.
Из мéне у мéну
узлеће језик земље
у родослову.
Висока ноћ силази
трагом звезда, ко дах нечији
кад неосетно се
јавља и гаси
над пламеном свеће.
Гласови над Бистрицом лелујају,
гласови без дома,
ал чији глас то, у заносу,
мени се враћа
јутром и вечером?
Високи борови у освит
корену се своме нагињу
и круже.
Около Бога круже.
Чији то дах невидљиви
пређе преко врхова
устрепталих?
Исходим опет
из тамне ћелије.
Прими ме под своје скуте,
дане преображења!
Ал чије то памћење, чији језик,
очи чије и жудњу чију
слушам како сву ноћ
хуји у боровима?
Зар привид све је
док преко брегова ходим
своме заласку?
Огледам се у своме заласку
врховима борова
у пламену.
