slike pesnika

Славко Вукосављевић – САМОЋА



slavko-vukosavljevicСамоћа ми је пришла уморан кад клекох
пред малим једним цветом на пустом врху планине
и кад, чак ни њему, последњу нежност не рекох,
а већ сам добро знао шта све у мени гине.

Без чуђења сам слушао ћутање свог бега
на пропланцима ума у сопственој дивљини.
Кô вода, налазећ' себе на обалама свега,
био сам ипак невин извор на месечини...

Убијах, и горко жалих, све што у мени живи
а није плавет неба и тиха једноставност,
мада (знао сам давно) људи су – прави и криви,
планине – равнодушност, а мора – заборавност.

И тако без заборава, без крика, ја сам пао
са лицем загњуреним у ствари разоткривене,
а тонух неповратно, да нисам то ни знао,
у бескрај ничијег неба у бездан туђега мене.

Самоћа ми је пришла узалуд кад сам хтео
и да изгубим себе и да некога нађем,
не слутећ' да никад не бих, чак да сам месец бео,
да не бих могао мирно за ова брда да зађем.

Без противљења примих цвркут из неких гнезда
са разрушеног зида свога последњег храма.
Пружен, кô дечја машта, између земље и звезда,
био сам везани лопов за стуб туђег срама...

У ноћима ми небо падаше на рамена,
а ја се њихах кô море и откинути чун,
јер ипак ја сам исто што жита пожњевена
и девојачке руке пружене кроз месец јун.

И тако, већ без ума, судбине бодеж сјајни
сâм сам зарио себи у име неке части...
А тек у ропцу сам сазнао да више нема тајни,
ничег (ах, тако ничег) сем крвотока страсти.



Можда вас и ово занима

Претходно Следеће


Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија - песника из целог света

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта