пред малим једним цветом на пустом врху планине
и кад, чак ни њему, последњу нежност не рекох,
а већ сам добро знао шта све у мени гине.
Без чуђења сам слушао ћутање свог бега
на пропланцима ума у сопственој дивљини.
Кô вода, налазећ себе на обалама свега,
био сам ипак невин извор на месечини...
Убијах, и горко жалих, све што у мени живи
а није плавет неба и тиха једноставност,
мада (знао сам давно) људи су – прави и криви,
планине – равнодушност, а мора – заборавност.
И тако без заборава, без крика, ја сам пао
са лицем загњуреним у ствари разоткривене,
а тонух неповратно, да нисам то ни знао,
у бескрај ничијег неба у бездан туђега мене.
Самоћа ми је пришла узалуд кад сам хтео
и да изгубим себе и да некога нађем,
не слутећ да никад не бих, чак да сам месец бео,
да не бих могао мирно за ова брда да зађем.
Без противљења примих цвркут из неких гнезда
са разрушеног зида свога последњег храма.
Пружен, кô дечја машта, између земље и звезда,
био сам везани лопов за стуб туђег срама...
У ноћима ми небо падаше на рамена,
а ја се њихах кô море и откинути чун,
јер ипак ја сам исто што жита пожњевена
и девојачке руке пружене кроз месец јун.
И тако, већ без ума, судбине бодеж сјајни
сâм сам зарио себи у име неке части...
А тек у ропцу сам сазнао да више нема тајни,
ничег (ах, тако ничег) сем крвотока страсти.
