Некад пуне смеха, некад пуне бола.
Са мало вина што им на дну оста
причају у мраку судбу касног госта.
А са пода сивог као мртва сена
сања своје вино чаша разбијена.
Бар да неко тугу, ту на поду смрска,
не би чаше ове свитање док прска
и док зора пуна новог вина свиће,
не би зажалиле што сломљене биће.
Небо све је шире. Дан седа крај стола,
опет плав од смеха и крвав од бола.
