Textual description of firstImageUrl

Слободан Марковић | ЧАШЕ



Последње остају оне насред стола.
Некад пуне смеха, некад пуне бола.

Са мало вина што им на дну оста
причају у мраку судбу касног госта.

А са пода сивог као мртва сена
сања своје вино чаша разбијена.

Бар да неко тугу, ту на поду смрска,
не би чаше ове свитање док прска

и док зора пуна новог вина свиће,
не би зажалиле што сломљене биће.

Небо све је шире. Дан седа крај стола,
опет плав од смеха и крвав од бола.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана