И пића стоји на столу. Кроз стакла
Прозорска, јесен, увела и бела,
Срца се наших, изгледа, дотакла...
Па ипак нисмо ми ни за шта криви,
Господо. Јесу протекла пролећа
Немирна, лепа; али нека живи
Суморна мис'о и нашег столећа!
Замагљен поглед, блед облак на челу
Наших дама, једну малу тајну крије:
Одрицање немо, једну чежњу свелу,
Страст што је буктала и које сад није.
Изгледа да данас више не занима
Нас, уморну децу овога столећа,
Други и лепши пол - да се не прима
Нас нада и чедност будућих пролећа.
Неосетно, тихо, дошли смо под владу
друкчијег, грубог, моћног суверена;
Алкохол тупи живце, руши наду
На чисту љубав будућих времена.
Прокламован владар, нечујно, у мени
Противника има, ма да га се плаших;
И чашу што се прелива и пени
Дижем у славу традиција наших,
И лепих жена! Нек' њин нагон има
И сад у нама своје старе жреце;
Недостојно макар уживајмо с њима,
К'о жалосни оци немогуће деце.
Све то неће дати оно што је прошло;
Ал' походиће нас дах среће нам стари,
И то што је тужно и с натегом дошло
Имаће опет ненадмашне чари.
Осетићемо мирис љубичица
Старих, и љубав, и наду пролећа,
Па ма и млада, а увела лица,
Ми, по милости Божјој, деца овога столећа.
