Textual description of firstImageUrl

Силвије Страхимир Крањчевић | ЖЕНИ




Хотио бих стихом рећи
Онај грч ти, трпак тако,
Што укочи усне твоје,
Кад ти причах понајлако
– Озирућ се иза плећи –
Чим то роде чежње моје!

Ах, то бјеше уздах нијеми,
Што ти замро на уснама
Па у сузе не протече.
Остав'мо га међу нама;
Затурени, загрљени,
Топлимо га дан и вече.

Он ће проћи – нестат ће га,
И твоје ће усне мале
У смјехуљка набрат два се,
Када румен лаке шале
Прелије се преко њега
Па ти лицем поигра се.

А што мене вијек ће пећи
И мутит ће моје дане,
О – заклопи дјечје очи;
Заспиј само ту уза ме,
Никада ти нећу рећи,
Да преда мном још се кочи!

Тек по твоме чарном пољу
Нека тече мед и млијеко,
Прољет буји, птиче моје!
Мени Бог је пјеват реко,
И ја вршим божју вољу –
И ја једем срце своје!

1898.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des