Онај грч ти, трпак тако,
Што укочи усне твоје,
Кад ти причах понајлако
– Озирућ се иза плећи –
Чим то роде чежње моје!
Ах, то бјеше уздах нијеми,
Што ти замро на уснама
Па у сузе не протече.
Остав'мо га међу нама;
Затурени, загрљени,
Топлимо га дан и вече.
Он ће проћи – нестат ће га,
И твоје ће усне мале
У смјехуљка набрат два се,
Када румен лаке шале
Прелије се преко њега
Па ти лицем поигра се.
А што мене вијек ће пећи
И мутит ће моје дане,
О – заклопи дјечје очи;
Заспиј само ту уза ме,
Никада ти нећу рећи,
Да преда мном још се кочи!
Тек по твоме чарном пољу
Нека тече мед и млијеко,
Прољет буји, птиче моје!
Мени Бог је пјеват реко,
И ја вршим божју вољу –
И ја једем срце своје!
1898.