Копне снегови, визије многобројне,
По свој се земљи воде нове блистају:
Човек тад трчи на ставе непробојне.
Пролећа ево: опет доба сневања;
Сад се збивају ствари необјашњиве:
Блескања даљна, потом тврда севања,
Зелена и роза обнажују сањиве.
Тужан пролећем, тек весео у јесен,
У зебњи каква снег ће поља открити,
Да ли струкови биће опет превити.
Доба је жалбе, младост чезне, узнесен;
Орла сен крила мојој сени додаје,
Да чудне моћи што ми небо задаје:
Под сенком мојом ено броде дечаци,
Јаја гусака купе као дивљаци;
Можда ћу бити о њихов чун разнесен.
Ево пролећа, наше речи листају,
На свим уснама усклици су љубави,
По свој се земљи младе воде блистају,
За плугом човек тад јури по дубрави.
Сад је пролеће, сакрите се, девојке!
Незнано како клас ће браздом изнићи,
Случајно сејач да засеје увојке.
Хај, доба чежња и визија, младићи.
