Држим јој руке и стежем је на своје груди.
Покушавам да испуним своје наручје њеном љупкошћу,
да пољупцима опљачкам њен сладак осмех,
да очима својим испијем њене тамне погледе.
Али, авај где је то све?
Ко може лишити небо његова плаветнила?
Покушавам да схватим лепоту,
али ми она измиче и оставља ми на рукама само тело.
Преварен и уморан, враћам се.
Како може тело дотаћи цвет који сме да додирне једино душа?
