Чујеш ли у својим осамним мислима
поруку другог света?"
"Вече је", рече песник, "па ослушкујем,
јер ме неко може звати са села иако је доцкан."
Бдим: да ли се млада, блудна срца налазе,
да ли два пара чежњивих очију просе
Свирку, која би прекинула њихово ћутање и за њих говорила.
Ко би ткао њихове вреле песме ако бих
ја седео на обали живота и посматрао смрт и други свет?
Вечерњача нестаје.
Тињање погребне ватре умире лагано на немој реци.
Шакали урличу у хору са двора опустеле
куће, при светлости уморнога месеца.
Када би неки путник оставио свој дом и
дошао да пробди ноћ и погнуте главе
ослушкује жубор сутона, ко би му на ухо
шапутао тајне живота ако бих ја затворио
своја врата и хтео да се ослободим земаљских веза.
Шта мари што моја коса седи.
Ја сам увек толико млад и толико стар
колико и најмлађи и најстарији у том селу.
Једни се осмејхују слатко и просто; једни
лукаво намигују очима.
Једни имају суза које навиру у по бела
дана, а други суза које се крију у тами.
Свима сам њима потребан, зато немам
времена да лупам главу о ономе шта ће тек бити.
Са свима сам подједнако стар; шта мари
онда што моја коса седи?
• Превод Давид С. Пијаде
