Textual description of firstImageUrl

Рабиндранат Тагоре | ГРАДИНАР 2

"Песниче, вече се примиче; твоја коса
седи.
Чујеш ли у својим осамним мислима
поруку другог света?"

"Вече је", рече песник, "па ослушкујем,
јер ме неко може звати са села иако је
доцкан."
Бдим: да ли се млада, блудна срца налазе,
да ли два пара чежњивих очију просе
Свирку, која би прекинула њихово ћутање и
за њих говорила.
Ко би ткао њихове вреле песме ако бих
ја седео на обали живота и посматрао
смрт и други свет?

Вечерњача нестаје.
Тињање погребне ватре умире лагано на
немој реци.
Шакали урличу у хору са двора опустеле
куће, при светлости уморнога месеца.
Када би неки путник оставио свој дом и
дошао да пробди ноћ и погнуте главе
ослушкује жубор сутона, ко би му на ухо
шапутао тајне живота ако бих ја затворио
своја врата и хтео да се ослободим
земаљских веза.

Шта мари што моја коса седи.
Ја сам увек толико млад и толико стар
колико и најмлађи и најстарији у том селу.
Једни се осмејхују слатко и просто; једни
лукаво намигују очима.
Једни имају суза које навиру у по бела
дана, а други суза које се крију у тами.
Свима сам њима потребан, зато немам
времена да лупам главу о ономе шта ће
тек бити.
Са свима сам подједнако стар; шта мари
онда што моја коса седи?

      • Превод: Давид Пијаде



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des