има ли веће нежности него што је моја
док спаваш љупка у сени своје светлости?
Силазећи у тебе као у понорницу
понављам имена цвећа да бих те објаснио:
перуника, азалеја, робинија хиспида.
Док спаваш ти се играш, реко, у коју урањам
своје руке, растужена и вечна,
са својим шљунком од седефа и спаљене маховине.
На теби све препознајем и свему се чудим:
ту је понор из кога долазим и коме се враћам,
и слана ме жеђ обилази док умиреш, слатка патњо.
Ево колико те тражим: као јека свој глас,
као глас своју јеку што не престаје
и гори у мојој крви, у мојој глави без светла.
Ево колико те желим: као пуста површина воде
свој вир да је узнемири и да сустане тамо
где све почиње, и одакле смрт не силази.
Има ли ишта лепше од твоје бронзе,
од твог воћа које се нуди? Брод сам што тоне
и што се љуља између твојих обала.
Ево те, побеђене и голе, али ко ће проћи
испод славолука са венцем горког ловора?
У твом сну и ја сам изгубљен заувек.
Загледан у бескрајне просторе отварам
део по део твог тела што се не разликује више
од мене у мени, једнако у неједнакости само.
Ту је и невидљива песма која преображава
сва твоја чуда у једно, уздрхтало на киши,
и проклето небо што рањено плаче иза твојих веђа.
