Textual description of firstImageUrl

Пабло Неруда | СВИЂАШ МИ СЕ КАД ЋУТИШ




Свиђаш ми се кад ћутиш, јер тад си као одсутна,
и чујеш ме издалека, и глас мој не дотиче те.
Чини ми се као да су ти летеле очи
и као да ти је пољубац један затворио уста.

Како су ствари све испуњене душом мојом
израњаш из ствари испуњена душом.
Лептирице сна, души мојој си слична,
и слична си речи меланхолија.

Свиђаш ми се када ћутиш – и кад си као удаљена.
И када – као да се жалиш, лептирићу у гукању.
И чујеш ме издалека, и глас мој не дотиче те:
Пусти ме да ћутим с ћутањем твојим.

Пусти, да ти говорим с твојом ћутњом
јасном као свећа једна, простом као прстен један
као ноћ си, ћутљива, звездана.
Ћутање ти је звездано, тако далеко и једноставно.

Свиђаш ми се кад ћутиш, јер си као одсутна.
Удаљена и болна као да си умрла.
Једна реч тада, осмех, довољан је један.
И весео сам, весео – што то није тачно.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана