смешак је врели.
Тамом на зенице
отворим твоју таму,
ја, о једини ја.
Чедну ми пролет,
паклени пламен навестиш,
ти, о једина ти.
Чедни то пресахнути у плоду,
ил’ иза пламена гар
јадовно голотињом у небо,
једно је, о једина:
до у беспуће, знај,
путем је овим грење.
И дубље ли нас нема,
дубље се отвори спасење.
