Textual description of firstImageUrl

Мирослав Крлежа | О СНОВИМА

Има старинских снова пуних паучине
те пријају ко сиве стољетне бутеље,
а има снова оловних и мрачних
кад нас камен млински
ко паклени млин меље.

Има снова чудних ко густа брабантска слика:
на улицама страва, рат, пожар и вика,
а ђаво гвири под луком црквеног звоника,
крајина је мрачна, пуна модрих и зелених видика.

Ко стари сановници и трули календари,
у сну леже многе непознате ствари.

Гибају се сјене, у оклопу, витешке,
говоре се ријечи искрене и тешке.
У сну је слика лика људског облачна и добра,
у срцу ближњег снију риђовка и кобра.

Бацају се карте, цекина звечи звекет,
на мјесечини млачној полутихи крекет.

Ствари су будне нејасне и јасне,
у сновима свијећа ума гасне,
а пале се боје необичне и красне.

Спрам јутра снови гасну ко сјај старих слика,
по слици се снова пукотине мичу,
пјега за пјегом као сјене ничу
и гасне лик за ликом у безличју без лика.

Боје су још снова ко птице на длану,
на вршку прста топал удар крила, лепет,
а у срцу одсјај, титрај, облак, трепет.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des