чије звуке
онај ко воли само зна,
и прича
њена, тако топла, мека,
започете
љубави, прекинутог сна.
И док
мирно спава цео град,
а млад
месец пуним светлом сја,
кога ли
све мучи љубав сад?
Ко ли
све ноћас воли као ја?
Ко ли
све ноћас песмом лечи ране
уз звуке виолине умирује боли?
Ко ли
све ноћас не жели да сване?
Ко још
кога кȏ ја тебе воли?
Оте виолина
ноћас мени сан
и срце,
и душу, узе спокој мој.
Тако целе
ноћи, док не свану дан,
слушах
шапат њен, слушах шапат твој.
