Textual description of firstImageUrl

Миодраг Павловић | ЗОРА У КАРЕЈИ



Велики уздах светла
на ћошку, као што рече покојни ујак
на воденом обронку Цариграда,
господа у црном дочекују зору
с бројаницама у руци, на тераси.
Грожђе зри.
Ход на смрт мирише.
Над пучином се диже језик који гори
и облак укрштен,
у срцу клија нов почетак,
око конака се вију птице и конци.
Стефане, часовници звоне, пиши,
(можда се јутрос последњи окреће воденица трња)
пиши: сјај је долазио изнебуха,
из свећњака већег од планине,
трнули су житејски магнети
и сви су имали стрпљења:
заробљеник духа и рђа на крсту,
трава и пећински очи бдења,
и василевс коме скидају крила,
сви опијени бистрином
гасили су време.
Убогима свиће одавде мелем-дневи:
сунчева светлост пуна месечине.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана