Стотину бих ствари у један мах хтео,
Бежао бих у свет, тражио самоћу
И, кад бих могао, на небо се пео;
Свирао, певао, без реда и везе
Мелодије луде, очајне и дрске,
Како пламти небо, како плачу брезе,
Како свира ветар и вапију трске.
Као какав дивљак азијских племена,
Што бесни од бола, а несрећан није,
Шибајући тела обнажених жена
У даире лупа, јауче и пије,
Затим тражи песме дотле нечувене,
Да тај бол без бола из груди му гоне,
И ја праскам, бесним, крв струји кроз мене
И стотине струна у свести ми звоне.
У коштац са судбом! Тада праскам, докле
Не клонем сав сможден као трула маса;
Тада, као човек кога Господ прокле,
Хулим Бога, да се небо усталаса.
То сазрела младост неког циља тражи:
Хтела би из душе, из срца, из груди,
Чак и бол би хтела: кад је бол раздражи,
Да се троши, крши, и бесни и луди.
