Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Милутин Бојић | ОЧИ



Муче ме твоје очи никад сталне,
Час смртно црне, час ко осмех нежне,
Час модро плаве, зелено опалне,
Кристалне
И меке као пахуљице снежне.

Њин господски поглед свуд ме прати.
Ја бивам нема и безвољна лутка
Изнад које се низ облака јати,
А пати
Што крв ће твоја у њу да се утка.

Чујем реч њину ко властиту грижу,
У звездама их видим кад се роде;
Челичне, оне до кости ми стижу
И сижу
Разорне, мутне ко пролетње воде.

Неизгладљиве ко вечно клете
Пољане, које мртве усе згрћу,
За туђи ујед на мени се свете
И прете
Те очи које не тамне ни смрћу.


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајтаАрхива овог сајта