Муче ме твоје очи никад сталне,Час смртно црне, час ко осмех нежне,
Час модро плаве, зелено опалне,
Кристалне
И меке као пахуљице снежне.
Њин господски поглед свуд ме прати.
Ја бивам нема и безвољна лутка
Изнад које се низ облака јати,
А пати
Што крв ће твоја у њу да се утка.
Чујем реч њину ко властиту грижу,
У звездама их видим кад се роде;
Челичне, оне до кости ми стижу
И сижу
Разорне, мутне ко пролетње воде.
Неизгладљиве ко вечно клете
Пољане, које мртве усе згрћу,
За туђи ујед на мени се свете
И прете
Те очи које не тамне ни смрћу.
