Textual description of firstImageUrl

Милорад Павић | ЕПИТАФ

‎У диму над огњиштима греју се птице и прве пахуље се топе
Као подводни ветар израња и кипи црно млеко ноћи са дна дубоке реке
Излива се у свет и кривуда дуж млечних стаза и белокоре увија смреке.
У мојим очима снег се у сузе претвара и када очи се склопе

Кроз хладне капи те далеко и чисто са својих образа гледам: пред њима
Ветар је постао црн, а стабла ми прилазе као на појило звери
И у један ред стају око мене. Борови су пробили магле врховима
И цепају их растући им са дна у чудној некој вери

Крагуји под златном капом између ниског неба и високих шума јесени
Стазама лете већ у страху да их гране у брзом расту не прободу.
И ја болест ко срце носим и моја смрт се вечерас радује у мени;

И знам, моја уста су гробље предака спуштених у речи као у ћивот
И слушам: лêс ми се теше где год имена ствари засадих у ходу.
Лежим у свакој речи по једном, у сваком од вас поново сахрањен за живот.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des