Размишљам о ноћи пунога месеца
Кад ће богочовек страсно да зајеца
И клекне, скрушено, пред твојом наготом,
Дрхтећи неспретно, кунући се потом
Јединим животом, мајком, небесима,
Ко да у речима кључе света има
Или, лепше рећи, кључе твога тела
О које се ломи крхка мушка стрела,
Ето, о тој ноћи, којој служе свици
Да се, узнесена, нађеш на ивици
Само једне тајне, јединог открића
Да си Мајка Земља и Прамајка Бића,
И да ниси чедо као млади свеци
Већ искра у којој пребивају преци,
Ето, о тој ноћи, о бесмртном хуку,
Кад се свемир зачне и у твоме струку,
Размишљам рукама пуним хладне главе:
Хоћеш бити свесна сна колико јаве
Да си после земног, невиног бунила,
Остала Божанство, као што си и била.
