Textual description of firstImageUrl

Милан Ненадић | МОСТ



Филипе, лепи сине, преведи оца преко,
Ти си једини мост над овом силном реком.

Какав сам ја отац и каква су ми браћа,
Нека те не чуди што нам се ничим враћа.

Питаћеш шта је било. Грозно је наше наслеђе.
Стока ће препливати, а ти ћеш, путем, све ређе

Виђати правог човека – умро је Он кад и ја,
Зато се преко реке једино небо надвија.

Вирнем ја, крадом, кроз твоје чарно око
И видим да ћеш преко, ко љељен, једним скоком.

Признајем, нисам чему. То је од оца доста.
Ипак ме, под старост молим, прокради преко моста.

Кад кажем преко Моста, ја мислим преко Века.
Видећеш – човек је Ништа. Вечна је само Река.

          Нови Сад, Ђурђевдан 1999.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана