Пола капи росе сувим златом блиста.
У то пола капи све је живо стало,
У њој јасно видим и мог бића мало
Кроз пола драгуља којег сјај одаје,
Пратим моје снажне, складне завеслаје
Што за ток не маре, као ни за реку,
И што, уз матицу, моћну воду секу...
Расањен се тргнем, прожежен до бола,
Што кап није цела, што је капи пола,
Што због тежег дела, виши закон склада,
Цела кап, са листа, почиње да пада.