Тј. стало падати „жуто лишће“, и т.д.
Те скоро под сваком граном
По један песник;
Стоји, и види
Где „мре“ природа, и погреб јој прати!
И ја сам покуш'о једном
Да пазим на песнички uѕuѕ:
Да се својски растужим,
Па да процвилим у ритму.
Ал' озго ведро небо,
А у мени насмејана душа,
Исмејаше ми тугу,
Те ни крај најбоље воље
Не могох открити смрт
У природи.
Напротив; ја волим кад пада лишће,
Те у стотини боја,
Од црвене до црно-мрке,
Покрије тле;
А сунце на њега падне,
Па дотка ћилим.
