једне мрачне ноћи кад су облаци наносили буру,
Заболела га глава, груди, крста,
Добио високу температуру.
Код кревета бди мама; светиљка дрхти кроз тмину,
И ветар, око зидина, као пас љутит кевће.
Дошао и Џон Хохохонд, отпасао револвер, скинуо шеширчину
Стао уз кревет, велики као брдо, и почео да трепће.
Први пут се џамбас сетио да, ето, има сина,
Па из кухиње, где су јела разних врста,
Донео, у једној руци, млека и мандарина,
А другом руком (оном на којој нема два прста),
Пажљиво, као кад ветар дуне у обрве трави,
Помиловао болесног дечака по глави.
Погледао Крста чисту, мирну собицу,
И мамину плаву, изношену блузу,
И још је спазио на Џоновом лицу
Нешто што је, можда, личило на сузу.
Па поново заспао, ознојен, као снег кад ојужи,
Са нечим топлим и ведрим испод очних капака,
Зажелевши да се то вече доброте продужи
До краја живота кроз живот свих дечака.
