Матија Бећковић – БЕЗ ИКОГА

**

У безглавији иза рата
Док су ископане куће
Оплакивале домаћине
Из крвавог потопа
Израњала је колевка.

На њу је слетела
Чавка-удовица
Соколила посмрчиће и сирочиће:
Још мало да порастете
Па ће све бити
Ко кад смо били живи.

Уплашени од тих речи
Ми смо се заплакали
Скоро зацењивали
Као да смо хтели да кажемо
Да то нисмо ми
Да се нисмо зато родили
Да то није наш живот
И да се од нас ничем не надају.

***

И кад смо после толико година
Дочекали да чујемо
Те исте речи
Стасале у државне
А намењене истој сирочади
Већ под седином
Које више не говоре
Чавке-удовице
Већ одавно покојне
Ни најближи сродници
Почивши и заборављени
Него сународници
Готово народ
Опет се заплакујемо
Али не умемо да плачемо
Него јаучемо
Као да нас враћају у колевку
Само мање
А веће сирочиће
Што гледају живим очима
Да је Општа кућа
И Велика Мајка
Откад је на нас спала
На нас се ослонила
Црња чавка
И жешћа удовица
Него оно крша
Што је иза нас
Остало у брдима
По коме цвета чичак
Сунча се гуштерица.

(Из књиге Ниси ти више мали)