Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Марина Богдановић | ПЕРО



Ишчупала сам перо из своје коже,
под пресом длана га чувам од света,
у мени је док обичан дан тоне
једини доказ уснулог лета.

Крвавим млазом не теку магле,
тешко се удише пелин што пече,
жудњом ми ломи голе дланове
и страшћу гони кроз хладно вече.

Ах, какве слике у себи нижем,
како те шаком дирљиво склањам,
и како се, пре него те додирнем,
ништавило све пред нама клања.

Како ти језиком умивам боре
што си их купио од безличних дана,
како те у трену подигнем горе
на своје тело од коже И срама.

А знам да никад то бити не може,
лепота је таква од небеског ткања,
моји су снови невидљиве потке
и једино што ме од свега заклања.


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајта