под пресом длана га чувам од света,
у мени је док обичан дан тоне
једини доказ уснулог лета.
Крвавим млазом не теку магле,
тешко се удише пелин што пече,
жудњом ми ломи голе дланове
и страшћу гони кроз хладно вече.
Ах, какве слике у себи нижем,
како те шаком дирљиво склањам,
и како се, пре него те додирнем,
ништавило све пред нама клања.
Како ти језиком умивам боре
што си их купио од безличних дана,
како те у трену подигнем горе
на своје тело од коже И срама.
А знам да никад то бити не може,
лепота је таква од небеског ткања,
моји су снови невидљиве потке
и једино што ме од свега заклања.
