Textual description of firstImageUrl

Марина Богдановић | ОЛОВНО НЕБО



Оловно небо, градски сурово
из забаве је препарирало птицу у лету
док смо ми мирно вечерали
навикнути на такву сцену.

Не кварећи отмену естетику
почистили смо остатке са стола
мрвице нечег нејасног и суморног,
инстант пахуље пепељастог бола.

Ти си се забринуо, да тај етерични прах,
не посиви блиставе детаље мога тела
зато си уљудно све са мене скинуо
и окупао ме у реци свог зноја.

Сасвим уобичајно,
као што неко слави рађање
ми смо одиграли свечано опело
хладни измрцварени протоколом
што подразумева јецај над палим светом.

То, то је била светковина збуњених
испод напамет наученог обзира
и ништа се у тако пријатном мраку не осећа,
сем топле коже и загушљивог простора.

У коме је неопходна ефектна лаж
лежала као тиха жена на јапанском столу
да можемо уз уживање да прогутамо нас
и сваримо у баналном спокоју.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана