Textual description of firstImageUrl

Марија Лесан | ВАТРЕ



Спокојни и захвални ничему, више
не компонујемо по спознајама танким,
ближи смрти, а вечним негодовањем јетким.
Трске смо што језде водама -
Придружујући се телесинама
Једино у исклесаном рељефу
ватром искушаваног тла, обалама!

Лица земљаног човека којa називаху се животом,
Ватра изнова преобликује.

Удаљен један самцит плови
Срећи што иза разореног Ја остаде, да кљује.

Од радости онемели талас лако одваљује
Једном распомамљене грудобоље нада протеклих искри.

Топло месиште и дах мудрују:
''што је од стварности отето- никада није припадало''.
Пакао у утроби заводио је под дивним маскама
О досежности човеку ненамењених обиља, тек фарсама!
Пропали покушаји протумачише трагедијом сва хтења.

Ни часак не траје ништа што знадосмо
Спрам овога острва среће; нити
Ватра која прети да оглође очи и претвари у прах -
Има заједничког са овом за коју стасасмо.

Одузети се треба у лепоти лаве, што над
Скамењеним лицима тла мостове чини,
Како би се љубав узнела изнад
Свега што икад замислисмо.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des