Не знајући
Да л' је у мени легло заборава,
Ил' извор неоткривених могућности,
Некако
Волети обухватити и држати у себи
Свет једном обухваћен у сочиву
И не знајући жудим ли заправо за
Стварима које још не покварише све
У дну котла где кипи људска жуч –
Уживам као и други своје људско право на живот
Питајући се да ли је оно најважније?
Меродавно за срећу?
Константујем да није;
Да га је одасвуд тесно,
Не кривим себе када потенцијале скрнавим
Неизвешношћу лутања.
Језива жеља да се вратим себи као
Јединој сврси трајања о којој
Могу посведочити поуздано лежаће на углу
Сваке несреће, трошности, предуге запитаности...
Собом бих да потврдим неко добро
Које је човек осмислио мимо бивства
Због бивства
Обликујући у сврху тога речи које ме
Требају навести циљу;
Речи у које не верујем
Јер је стварно само оно Савршенство
Које се тим речима није дотакло.
Доказујемо Живот судбинама којима
Је уништено индивидуално благо.
Не желим их порицати,
Јер би заборављена прошлост ставила
Празнину наместо човека,
Ал' не желим против борбе
Која најлепшом снагом нас
Црпи све привиде
Продужавајући стварност која се
Чинила неподношљивом.
Ћутим.
Чиним се овако мудријом.
Случајни пролазник не зна
Шта се у мени крије.
Ни ја не знам какву је истину свемир сакрио
У бивствујућем створу.
На срећу, тек део коби мртвачког кола
Коме је гледао у очи разуме
Онај који против њега ствара Лепоту уметности.
Требали би више поштовати ствари које не разумемо
Иначе је превише оних који засецају у непознато ткиво
Заклињујући се како у њему виде ништавило;
Можда су само видели црну боју универзума.
