Textual description of firstImageUrl

Марија Лесан | МИ



Памтим тај дан када у одмориште коначно
Требало је да те ставим,
Те мог последњег старања око твоје косе
И твога одела.
Бејасмо тада два обличја
Која регулишу самостално овај ток временски;
Једно је била усамљено и без мисли,
Наизглед добро владајући ситуацијом,
И када те је коначно пољубило спокојну,
Рекавши: Волим те,
Знај да је тако мислило,
Али ти више ниси била ту.

Ове речи припадале су и неком даљем,
Срећнијем времену,
Када радост је била у тузи мога сазнања
И када су нам и сва осећања
И сва искуства
Ка од тада замишљаној срећној нам будућности
Постали бол и патња свих наших хтења,
Заувек.

А једнога дана, прозову ли ме
Каквом мишљу или гестом,
Устаће у мени и твоје име да одговори.
Биће то један целисходан део мене
Са својим разлогом и лепотом;
Ти ћеш бити смисао љубљења природе
И дух којим ћу кушати себе,
Јер волети више исказану врлину смртника
Боље је неголи сав труд и муке своје
Градити у част обмањујуће лепоте
Која само ретко у усамљенику пламне
Без икаквог значаја,
А онда -чежњом се руга.

Проживели смо заједно најлепши однос људски
Просто, сасвим регуларно,
Било је ту дана за којима ћу жалити
И оних који ми никада неће недостајати,
А најлепше је било, сада знам,
Што си ћутала кад сазнаше да времена више немаш
И што таква заволе мој наједном указани оптимизам –
Тај дар добре сазрелости,
Којим те поведох на најлепша места што их сазнадох
А која свако биће заслужује,
Док у њему има даха.

Нова јутра долазе.
Једним таквим ће ми се разданити
да ли је судбински ток добро вођен,
или смо помиреним нашим тежњама узалуд наду сковали,
можда лажно очекивање,
али оно што је могло бити у томе најлепше,
од разума и љубави двоје људи саткано –
било је.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des