Бели снегови падају у планини моје душе
Вејавице сметови
Голема душа големе планине барбарогенија
Хеј Словени
Некад су ваши бркови били исукани јатагани
А ваше верне жене биле су двоцевке кубуре
У давнини људождери
Увек крвопије
Од искона наша песма је смртоносна љубав
Триста му громова
Само напред
Нек свуда лудо брекћу наше револуције
Да осете и богови мртваци
Како љуто пеку старе ране
У новим грудима варварских поколења!
1925.
• Међународни часопис Зенит, година VI број 39 | март 1926.
