далеко, далеко, у земљу ћутања;
кад не може длан мој у твој да утања –
и за полуокрет кад нема слободе.
Памти, нећеш моћи више дан за даном
да причаш о плану будућности наше:
памти, и схватићеш зашто сви се плаше:
касно је за савет, молитву и занос.
Или бар на неко време заборави,
па се опет сети, ал не зледи ране:
а ако допусти пропаст да се јави
траг бар једне мисли да ме ипак снујеш,
боље је уз смешак да ме потискујеш
него да се сећаш а тужан останеш.