Textual description of firstImageUrl

Јован Дучић |‎ ЗАШТО




Као скрушен браман што са страхом чува
Урну, што прах драгих покојника крије,
Безбожничка рука да је не разбије,
И пепео свети ветар не раздува —

Музо, зашто и ми не чувасмо тако
Срце са пепелом покојникâ мили?
Нико не би знао да смо тужни били,
Да си ти јецала, и ја да сам плакô.

Јер како је света и чедна бескрајно
Туга што се никад није речју рекла,
Што је само тихо у сузу потекла,
У бледилу лица јавила се тајно.

Како ли је срећна душа која знаде
Бити свет за себе, кô звезда небеска,
Бачена у свемир што самотна блеска,
Док светова крај ње блуде миријаде.

И мора светлости сјаје и трепере,
Век за веком тоне у пространства сјајна —
А њен бол и живот остали су тајна
За бескрајни простор и вечите сфере.

И зашто не оста твоја књига мала
Кô гроб сиромаха, гроб без историје,
Ког у светом миру оскрвнула није
Ни безбожна грдња, ни бестидна хвала!



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана