Али не кô жена што чезне и воли,
Него као сестра брату који страда,
Тражећ меком руком место где га боли.
Пуна носталгије безнадежне, дуге,
Не сећај ме никад да би могла доћи
Задоцнела радост из дубине туге,
Кô поноћно сунце из дубине ноћи.
Јер ти не знаш, бедна! кроз све дане дуге
Да те вољах место ко зна које жене!
У твом чару љубљах сав чар неке друге.
И ти беше само сен нечије сене.
