кроз прозор гледао светла града,
понављао речи у сну већ речене,
сводећи их на тачку, јер празна нада
не носи утеху сновима од пене.
У сну ти беше носећа од мог семена,
мада годинама живимо раздвојени,
и осећао сам тежину бремена,
на длану твој стомак. Били смо задовољни,
ал' живот је ван сниваног времена
и тражећи светлост, ево ме испред прозора,
а знам, остављам те у сну, у тмини, саму.
Стрпљиво чекаш, не кривиш ме што ће зора
склонити нас двоје у још гушћу таму,
кад се отарасим од сна истканих одора
и тад у зори, црњој од најцрњег мрака
само сам мушкарац, ти обична жена,
две повијене кичме теретом брака,
бестидне голотиње, сабласне сене,
с мислима на децу, оправдања лака.
Онда опет, у некој новој ноћи,
поново ми дођеш сва крхка и уморна.
Видим ћерку, сина у свој нејасноћи,
и пружам им руке, а ноћ суморна
зароби све жеље у једној самоћи.
Загрљај не траје дуго. И трена овог
не смем сенкама оставити нас двоје,
беспомоћне пред изгревком јутра новог,
кад снови и јава у једно се споје,
да ме опет нађеш будног, недостижног.
11. фебруара 1971.
• С руског препевао Анђелко Заблаћански
(Из књиге Од Пушкина до Капустина, 2019)
