Textual description of firstImageUrl

Јосиф Бродски | ***




Л. В. Лифшицу

Ја понављах: судба је игре ствар.
Чему риба, ако је икра дар.
Прославиће се готички стил, ко школа,
ко способност да штрчи, поштеђен бола.
Ја крај прозора седим. Посматрам дрво.
Мало њих сам волео. Али врло.

Ја помишљах: шума је место хлада.
Кад постоји колено, чему млада.
Руско око од праха днева гледа
да се смири на естонском вршку леда.
Ја крај прозора седим. Већ опрах суђе.
Бејах срећан; све ми је сада туђе.

Ја написах: светло је ужас пола.
Без глагола љубав ко акт је гола.
Не зна Еуклид да падом на конус
ствар није нула неголи Хронос.
Ја крај прозора седим. Ту младост чујем.
Помало се смејем, помало пљујем.

Ја изрекох: пупољак лишће здере.
Тако семе кад падне на јалов терен
род не даје: за онанију пример
у Природи пољана и пашњак чине.
Ја крај прозора седим, колена тарем,
с незграпном сопственом сенком спарен.

Без рефрена ја песму написах с трудом,
ал' је зато не отпева хор. Не чудом
моме слову награда шта ће већа:
још ми нико не згази ногом плећа.
Ја крај прозора седим у тами; тутњи
море ко воз, за застором мутним.

Другоразредног доба грађанин, гласом
тако гордим проглашавам другом класом
своје најбоље мисли и дар за сутра
нек су оне — борба с гушењем изнутра.
Ја у тами још седим. И зар је боља
ова у соби од таме споља.

1971.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана