Понта која се не леди.
Звезда Мудраца над славолуком не бледи.
И не могу рећи да ми нешто фали
то што живим без тебе – носим своју главу.
Као што се види са папира. Постојим;
пијем пиво, прљам лишће и
газим траву.
Сада у кафани, из које смо ми,
као што приличи сретним тренуцима,
нечујним били избачени праском
у будућност, по хладној зими
бежећи на Југ, оштрим нокат
и цртам твоје лице по снегу-мермеру:
а у даљини скачу нимфе, подижу
на кукове брокат.
Шта, бози – ако укрштене летвице
у прозору симболизују вас – богове –
да ли сте спремни да нам скинете окове?
Будућност је почела, и њено лице
је неподношљиво: руши се тема,
виолиниста излази, музика бледи,
а море је све немирније, и погледи.
А ветра нема.
Она ће, кад-тад, а не – авај –
ми, плавити решетку шеталишта
и кретаће се уз покличе „није ништа“,
подижући чешаљ више главе,
тамо где си ти пила винску залогу,
спавала у врту, сушила блузицу,
– ломећи столове, будућим мекушцима
спремајући подлогу.
Јалта, 1971.
