непомично море ћути;
низ пучину глатку свуда
гледа лађар забринути.
грцајући њом,
ускликнути
с небом,
занемевши под њим –
и волети – Боже,
шта има над тим!
Тако су пливале: глава и лира У даљину што узмаком цвета. Лира је уверавала: мира! Усне су понављале: штета! Од крви – сребрн, од сребра – К...