Textual description of firstImageUrl

Јохан Волфганг Гете | ЈУТАРЊА ТУЖАЉКА



О, несташна и драга девојко,
Кажи мени, штa сам ти скривио
Да ме стављаш на муке големе,
Да задану реч своју кршиш?

Синоћ си ми пријазно стискала
Руке, мило шапутала речи:
Да, доћи ћу, сигурно ћу доћи,
Пред јутро, у твоју собу, драги.

Притворена остадоше врата,
Када добро преиспитах шарке,
Сав радостан што нису шкрипале.

Каква ли је ноћ чекања прошла!
Бдијах бројећи сваки фртаљ сата;
Ако и заспах на који тренутак
Срце оста будно без престанка,
Будило ме из лаког дремежа.

Како тада благосливах тмине
Које тако мирно све застиру.
Веселих се свеопштој тишини.
У тишини слушах, прислушкујући,
Неће ли се који глас покренути.

Да су њене мисли као моје,
Да осећа као што ја ћутим,
Не би она до јутра чекала,
Већ би дошла овога тренутка.

Ако мачка скочи на тавану,
Ако миш у углу зашушка,
Макне ли се било што у кући,
Понадам се да твој корак чујем,
Увек мислим да твој ступај чујем.

Лежао сам тако дуго, дуго,
Па већ и дан заче да се руди,
Стаде жамор на четири стране.

Јесу л’ њена врата? Да су моја!
Поднимљен, у кревету свом седим,
Гледам врата полуосветљена,
Неће ли се ипак помакнути.
Оба крила стоје притворена,
Мирно висе на тихим шаркама.

А дан поста светлији и већи.
Чух већ шкрипу вратакод комшије
Који жури зарадити надницу;
Чух ускоро затим штропот кола.
Већ се и врата града отворише:
Расте метеж немирнога сајма.

У кући је одлаз и долазак
Уз степенице, низ њих, каткада
Шкрипну врата, кораци затутње;
А ја као од лепог живота
Још не могу растати се од наде.

Најзад, када омрзнуло сунце
Обасја ми прозоре, зидове,
Скочих и пожурих према врту
Да свој топли дах, препун чезнућа,
Помешам са свежим зраком јутра,
Да у врту можда сретнем тебе.
Али тебе нема у сеници,
Ни у старом дрвореду липа.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана