Што несаницом очи моје прели,
Што смех мој у парампарчад слама?
Да ме није когод омађијао?
Видим те свуд на старим иконама,
Чујем те касно кроз сан врели:
Очи ти нису никад сите,
А у гласу си сваки звук ме гали.
Ко си ти што дух ми немиром пали
Мефистофел или Крститељ.
А срце поверљиво сваког тренутка
Пева – птица усред цветала дрена,
Пева – и Драгог ти даје име.
И покорна шапнем и ганута
Ко Исусу Магдалена:
Ево ти мојих руку и води ме!
• Превела с бугарског Десанка Максимовић
