немој да си крај мене.
Године и живот ме научише -
Навикох се
да подносим муку сама.
Као рањена звер,
која се у свом брлогу скрива
да лиже ране сама,
затварам се и ја
у своје зидове
и потпаљујем
сав животни пламен.
И тада,
утонуо у крв отров,
отклоњен са усана јаук
и неизливене из очију сузе,
у срце претопљене,
постају бистре капи
и урањају у неизговорене речи
упућене теби.
Ослушни, чућеш их -
ма где био.
Али кад сам несрећна, тужна и болесна,
немој да си крај мене.
Нећу да свој терет
пребацим на тебе.
Нећу да спуштена на мене сенка
падне и на твоје чело.
Нећу да мој угашени осмех
угаси пламен твог насмејаног ока.
Нећу да
моји зидови и тебе гуше.
Нећу.
Привикох се да муку сама подносим.
Но тешко ми је да
подносим лепоту
и радост без тебе.
У тим тренуцима буди крај мене,
да се радост мог срца
прелије у твоје,
и лепоту,
која је као извори испунила
моје зенице -
да видим одражену у твојима,
и песма, полетела са мојих усана,
на твоје да слети
