и у прошлост пропада
губи уз пут многе одлике своје.
Зло, бледи, грех се заборавља,
вино цикне,
а пољупци, под небом трајни,
у песму се преобразе.
Кад бих твој загрљај пожелео,
смишљао сам стихове.
Тумарао сам по соби,
говорио их у празнину.
Ах, ти стихови!
Не беху баш мудри,
ал' беше много неумитне чежње
и страсних речи у њима.
Стискала си ми дланом уста
да заћутим,
и упорно бранила
изненађене своје уши.
А ја сам већ блудео врхом језика
ружичастим њеним завојима
као на лавиринту.
На твом срцу спавао
и незајашљиво мирис удисао
вреле пути.
Снови, што се крадом ближе
да спавача спопадну у мраку,
имали су боју твојих очију.
Били су плави.
А на чело ми полако капали
корали твојих минђуша,
као капи печатног воска.
Кад данас у дланове положим
остарело лице,
под прстима јасно напипавам
обрисе твоје лобање.
Никад на њу мислио нисам,
ни главу у дланове спуштао.
А и зашто бих?
А страшна чежња да се буди,
макар без радости, без наде,
стално пришива црна крила
страху од непостојања.
Али кад заиста умрем,
из тишине ће глине,
још да у корацима твојим
зајеца моја љубав.
