Нек заљуби се,
На пример, у енглеску краљицу.
Што да не!
Њен лик је на свим поштанским маркама
Древне краљевине.
Но ако јој закаже састанак
У Хајд Парку,
Нека се слободно клади
Да ће узалуд чекати.
Али ако иоле мозга има
Мудро ће рећи:
Па наравно знам,
У Хајд Парку данас пада киша.
На повратку из Енглеске
Купио ми син на лондонском Пикадилију
Кишобран за шетњу.
Затреба ли,
Имам над главом
Сопствено мало небо,
Додуше црно,
Али кроз његове затегнуте жице
Може да струји милост Божија
Као електрична енергија.
Отварам кишобран кад нема кише,
Као балдахин
Над књигом Шекспирових сонета,
Коју носим у џепу.
Има тренутака када ме престрави
Усијана расцветалост свемира.
Уза све лепоте
Прети нам својим бескрајем,
А тај сувише личи на сан после смрти.
Прети празнином и мразом
Хиљада својих звезда
Које нас ноћу варају одсјајима.
Она названа Венера
Напросто је страшна.
Тамо још кључају стене
И џиновским морским таласима налик
Надимају се тамо планине
И пуши сумпор у пламену.
Питамо се стално где је пакао.
Тамо је!
А шта може крхки кишобран
Наспрам свемира!
Уосталом, не носим га.
Руке су ми заузете
Да бих могао крочити,
Тесно приљубљен уз тле,
Као ноћни лептир дању
Уз храпаву кору дрвета.
Целог живота тражио сам рај,
Што беше ту некада,
А нашао сам му трагове
Само на уснама жене
И на облини њене пути
Кад овлажи је љубав.
Целога сам живота чезнуо
За слободом.
Најзад сам открио врата
Кроз која се може до ње.
То је смрт!
Данас када сам већ стар,
С времена на време јави ми се
Мило женско лице,
С осмехом који ми усија крв.
Пажљиво се за њим осврнем
И сетим се енглеске краљице,
Њен лик је на свим поштанским маркама
Древне краљевине.
God save the Queen!
О, па да, добро знам,
У Хајд Парку Данас пада киша!
