Пустићу прамење неба –
Неба боје катрана
Пустићу га под свој кров
У свој дом
На јастук свој од снова
Пустићу
Да ме обавије као смола
И упити га пором сваком
Пустићу јер сам постала робиња
Поседнута од звери
На одазив безна́ђа и туга́
Црна и гола
Што гладује покорно
Хранити је морам
Звездама
Месечевим млеком
Плавим небом
Светлошћу сунца
Сјајем
Заборављеном капљом росе у трави
Хранити је морам
Нагурати у чељуст
Срцу од срца распукнута
И ниску од снова о љубави
Да умукне
Да заћути
Јер јој глас
Завијањем гони ветар
Што небом лута
Кроз пределе непређене
И дотиче
Незнане
Изгубљене
Усамљене
Растављене
Остављене
Преварене.
