вишом нотом на својој грани,
час када речи љубавничке
чине се слађе прошаптаним;
кад су вода и ћув – музика
нежна, за уво самотника.
Кад сваки цвет се с росом слије,
и звезде кад су златастије,
и таласи су дубље модри,
нијанса смеђа лист кад бодри,
кад сјај са свода мрак испија,
па је и тама, чак, чистија,
кад косо светло топи путом,
под месечином, далек сутон.
