Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Џорџ Гордон Бајрон | КАД РАСТАСМО СЕ ТАДА




Кад растасмо се тада
уз мук и суза бреме,
а бол нам срца савлада,
на врло дуго време,
блед, хладан, образ ти поста,
ко лед сам целов твој;
а мени тек туга оста
кроз цео живот мој.

Тог јутра росу ледену
сред свог осетих чела
ко хладну стрепњу једну
што обузе ме цела.
Ти скрши завете своје;
сад многом припадаш, знам;
кад име спомену твоје
и мене самог је срам.

О теби прича свуд бруји,
за ме посмртно звоно;
кроз срце језа ми струји:
што те љубљаше они?
Ти никоме од тих људи
не беше тако знана;
бол оста сред мојих груди
и вечно жива рана.

Ми састасмо се тајно;
сад тајно памтим, смерно,
што срце ти нехајно
већ преста бити верно.
А сретнем ли те када
кроз многа лета дуга,
мој поздрав биће тада
сав пуста, нема, туга.


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајта